BUENOS AIRES BLUES

Slobodan je sedeo
u baroknoj fotelji
od šišanog pliša
boje polutrule višnje.

Polutrula višnja je sasvim živa,
sa bolesnim sokovima u sebi
koji oblažu rane
i pretvaraju se u gnoj.

Slobodan je
brižno sisao gnojave rane
pokušavajući da obori
sopstveni rekord
u pljuvanju u dalj
iz 1804. godine.

Pljuc, pljuc... pljuc!

Pljuvanje u dalj je
izuzetno popularan sport
u zemlji u kojoj Slobodan živi.

Slobodan je glavna maskota ovog sporta,
jer se najviše pljuje po njemu.

Pljuc, pljuc, pljuc... pljuc!

Slobodan neumorno trenira
u želji da će zaigrati u prvom timu
i da će biti na poziciji
uvek spremnog odbrambenog igrača.

Odbrana mu
nikada nije bila jača strana.
Vekovima je
bezuspešno pokušavao
da se odbrani
od miliona bakterija
koje gmižu po njegovom telu,
prave kolonije u njegovom organizmu
i rađaju mutant decu –
superbakterije
koje pljuckaju smrt oko sebe.
Pljuc.

Slobodan je
vekovima bio zatvoren.
Vekovima su
pljuvali po njemu.

Pljuc. Pljuc. Pljuc.

Slobodan je
i dalje zatvoren.
Slobodan je
zatočenik vremena prošlog.
Slobodan je
zatočenik vremena sadašnjeg.
Slobodan će,
po svemu sudeći,
biti i zatočenik vremena budućeg.

Na kraju će ležati
u sopstvenoj pljuvačci.

Umreće od sosptvene pljuvačke.

I biće napokon SLOBODAN.

Hotel za bludničenje u gradu bluza
iznad prodavnice
u kojoj se prodaju muzičke ploče.
Koko Taylor i numera Blues Hotel.

Budi me
ustajali miris telesnih sokova i duvana
koji se širi
sa tamnozelenih zavesa od teškog pliša.

Na stolu,
opušak tvoje cigarete
sa tragovima crvenog karmina
i tabakera od tamnozelene šantung svile.

Simbol luksuza i raskalašnosti.

Očnjaci me bole od tvojih ukusa
koje sam besomučno isisavao
u želji da se podmladim.

Ponovo žedan tebe
razgrćem zavese
i vrištim.
Sećanja se useljavaju.
Oblažu moj um kao zelena mahovina.

Mahovina, vlaga i sećanja.
Useljavaju se.

Useljavaš se.

Nisam verovao
da jutarnja svetlost može biti tako nasilna.
Ostavila si me u mraku, pa sam mrak i postao.

Sada me svetlost tera
da te tražim
u (ne)svesno potisnutim sećanjima.

Odjednom mi pred očima
i pod prstima, sećanje
u kom se uvijaš preda mnom,
lomeći svoje telo na mestima
koja očajnički vape
da budu dodirnuta i zgnječena.

Prodavac ploča odlično je znao,
slušajući tvoje uzvike i stenjanja
svakog četvrtka od pet popodne,
koji ritmovi te teraju da poludiš.

Koko Taylor i
I'm a woman...
I can make love to a crocodile.

Sećam se kako bi
gladio svoje brkove
svaki put kada bi prošla
vrckajući u letnjoj zelenoj haljini.

Sećam se kako si, bez ikakvog stida,
jednopotezno skidala tu haljinu
i ostajala naga. Bez i malo sramote naga.

I kako si me stezala blještavo belim butinama
njišući se u ritmu bluza
dok su tvoja hladna stopala
dodirivala moja kolena.

Sećam se da si ljubila
jedan stari ožiljak na mom kolenu
i zapitkivala me o strahotama rata.

Sećam se da sam ćutao
želeći da te poštedim. Rata. Smrti. Sebe.

Onda si govorila o bekstvu,
a ja sam želeo samo da te ljubim
i da se useljavam u tebe
halapljivo, poput neotesanog tinejdžera.

Sećam se jednog vrelog četvrtka
kada si me obnažena
čekala sa Džojsovim Uliksom u ruci.
Svetlost se neobično prelamala
po tvojim bokovima i leđima
osvetljavajući jedino mesta mojih ugriza.

Nisi čula kada sam ušao
jer si glasno izgovarala Džojsove reči:
Rhythm begins, you see. I hear.
A catalectic tetrameter of iambs marching.

Sećam se tvoje divne boje glase.
Sećam se tih reči koje marširaju
mojom glavom. Useljavaju se.

Reči. Sećanja. Osećanja.
Svetlost se useljava.

Nisam verovao da jutarnja svetlost
može biti tako nasilna i brutalna.

Nisam verovao da jutarnja svetlost
može da te vaskrsne samo da bi me ubila.

Sećam se prazne bočice arsenika u tvojoj ruci
i crne sluzi koju si pokušavala da ispljuneš
na svetlozelenu posteljinu od svile.

Sećam se...
Toga dana tražio sam od prodavca ploča
da iznova pušta numeru
Koko Taylor The Blues never die.

Nakon sedmog puštanja
umrla si mi na rukama,
u hotelu za bludničenje
iznad prodavnice
u kojoj se prodaju muzičke ploče,
dok te je muž čekao kod kuće
sa omčom u rukama.

Draga gospođice Bundevice,

Danas sam
u beskrajnom sivilu železničke stanice,
tražio tvoju narandžastu haljinu od tvida
i crveni kofer, sav izlepljen putničkim markama.

Neki uličari svirali su Oblivion Astora Piazzolle
i ja sam gutao svaku notu u želji da te zaboravim.
Tvoja savršeno oblikovana silueta progonila me je
i uzaludan je bio svaki moj pokušaj
da je besomučno udavim u vinu.

Bandoneon se razlivao po šinama i jecao,
a crvena marama, nošena tango ritmom,
vijorila se u vlažnoj pari lokomotive.

Pitao sam se, šta je konstanta
u beskrajnoj kombinaciji tango koreografije,
u kojoj se i koraci i partneri i melodija
menjaju prema univerzalnom načelu sile haosa?

Varljiva ciklična milonga
i laž da je tango igra za dvoje,
jer okružen sam
svim tvojim mrtvim ljubavnicima.

Okružen sam smrću i tobom,
koja kao hiljadugodišnja vampirica
neumorno vreba svoje žrtve.

Draga gospođice Vampirice,

Danas sam na železničkoj stanici
zbunjeno gledao svoje raskomadano telo
na uzavrelim i beskrajno sivim šinama.

Ti si stajala na peronu
zadovoljno grickajući pečeni kesten.

Iznova si zarivala svoje velike, bele očnjake
i žvakala do iznemoglosti
u težnji da isisaš i zapamtiš
sve ukuse

mog pregaženog dečaštva.

Jutros me je Seren
pozvao u svoju zlatnu sobu.
Pili smo uobičajenu kafu
sa šećerom i cimetom
iz svetlo-plavih šoljica
koje mi je dozvolio da izaberem.

Serenov fetiš su šolje za kafu.

- Nikada nisam voleo zlat(n)o.
Varavo je, svetlucavo
i asocira na jesen.
U jeseni nalazim beskrajnost sete.
Ne znam. Ne umem da objasnim.
Ima nečeg neobjašnjivog u seti.
Zar ti ne liči na histeriju duha
šuštanje lišća pod nogama?
Ili kiša?
Ta beskrajno siva,
depresivna kišurina
što se sabira i oduzima
i množi u svojoj rasejanosti.
Ja, Seren Kjerkegor,
svečano izjavljujem da mrzim jesen.
Dekorateri, enterijeristi, dizajneri,
okrečite ovu sobu u plavo!
Plavo, to je beskraj nepoznatog!
To je Bog!
Plavo je etičko.
Etičko, kao apsolutno beskrajno
važno je po sebi
i nije mu potrebno gizdanje
da bi se bolje istaklo.
Draga,
u ovoj sobi više ne smemo piti kafu.
Ne smemo govoriti.
Jer, moliti se ne znači čuti govor samog sebe,
već znači ćutati,
produžiti se ćutanjem i čekati,
dok Bog usliši molitvenika.

Jutros sam želela da kažem Serenu
da volim jesen.
Da budi ono najlirskije u meni.
Nisam.
Ostavila sam ga u svom tihom,
misaonom očajanju da čeka.
Neka!
U vazduhu je šarao cimet,
a na rubovima mojih usana
peckao je zadihani beskraj sa plave,
porcelanske šoljice za kafu...

Seren je imao sve,
samo nije imao hrabrosti da kaže Bogu NE.

Draga gospođo Bundevice,

Sinoć sam satima sedeo u jednoj kafanici
sa izbledelo-ružičastom fasadom
u predgrađu La Boca.

Cerveza i
Tango por una cabeza.

Zdepasti konobar sa izrazito jakim
i isturenim grudnim košem
pričao mi je da je Borhes
povremeno voleo da sedi
za stolom u ćošku
i igra šah.

Sam sa sobom.
Ili sa Bogom?

Voljena gospođo Bundevo,
zamišljao sam ga.

Smireno i galantno
prelazio je s jedne stolice na drugu
filozofski povlačeći poteze.

Konj se uhvatio u koštac
sa pionom i topom.
Kraljica se ustremila kao kobac
na kralja.

Lovci i lovina.
Šahovska orgija.

Zamišljam ga. Izgovara:
Bog igrača miče, a ovaj figure.
Ko je iza Boga bog arhitekture
prašine, vremena, snova i nevolja?