Draga gospođice Bundevice,
Jutros sam u novinama tražio tvoju sliku
ali mi je pažnju privukla vest
o zemljotresu i smaku sveta.
Još uvek osećam potres voza
po usijanim šinama
koji se mahnito trudi da zakoči.
Još uvek pokušavam da odgonetnem
kakav si to smak svog sveta doživela
da si svoje savršeno telo pod voz bacila.
Gospođice Bundevice,
u moru novinskih umrlica
jedino tvoja fotografija živi.
Raspuštena kosa
boje mlečne karamele
sva u nestašnim loknama
i dve zalutale šumske jagode
ispod tvojih smeđih očiju.
Znam da su novine crno-bele,
ali nemoj da mi se podsmevaš.
Znaš, moje su generacije
odrasle uz televizor u boji,
a ti si devojka epohe nemih filmova.
Zbog toga vičem.
-Dobro jutro, gospođice Bundevice!
I ljubim tvoju sliku.
Until we meet again.
