Dragi prijatelju Ignacio,
Dečaštvo je najzad izašlo
iz mojih cipela i malog,
na laktovima poderanog kaputa.
Ljubio sam je, prijatelju.
Ljubio!
Prevela me je preko praga
svoje malene neogotske grobnice
sa Art Deco primesama.
Sve je mirisalo na zemlju i kamen.
Priznajem, bio sam pomalo zbunjen
tim iskrivljenim svadbenim običajem,
mada je sve u vezi sa našom ljubavlju
težilo neobičnosti i nepredvidljivosti.
Stoga se nisam ni bunio.
Gospođa Bundevica
bila je moja žena
i to je jedino bilo važno.
Zatim je skinula tešku sfumato odoru.
Tragovi šina bili su urezani
svuda po njenom savršenom,
bundevičastom telu.
Plakala je,
a nije znala koliko je lepa,
čak i tako nakazna.
Ljubio sam je, dragi prijatelju,
dok je na starom gramofonu
svirao tvoj melidiozni tango.
No te apures, Carablanca
Que no tengo quién me espere
Nadie extraña mi retardo
Para mí siempre es temprano
Para llegar
*Ignacio Corsini (1891 –1967) je poznati argentinski tango i folklorni pevač.
