Slobodan je sedeo
u baroknoj fotelji
od šišanog pliša
boje polutrule višnje.
Polutrula višnja je sasvim živa,
sa bolesnim sokovima u sebi
koji oblažu rane
i pretvaraju se u gnoj.
Slobodan je
brižno sisao gnojave rane
pokušavajući da obori
sopstveni rekord
u pljuvanju u dalj
iz 1804. godine.
Pljuc, pljuc... pljuc!
Pljuvanje u dalj je
izuzetno popularan sport
u zemlji u kojoj Slobodan živi.
Slobodan je glavna maskota ovog sporta,
jer se najviše pljuje po njemu.
Pljuc, pljuc, pljuc... pljuc!
Slobodan neumorno trenira
u želji da će zaigrati u prvom timu
i da će biti na poziciji
uvek spremnog odbrambenog igrača.
Odbrana mu
nikada nije bila jača strana.
Vekovima je
bezuspešno pokušavao
da se odbrani
od miliona bakterija
koje gmižu po njegovom telu,
prave kolonije u njegovom organizmu
i rađaju mutant decu –
superbakterije
koje pljuckaju smrt oko sebe.
Pljuc.
Slobodan je
vekovima bio zatvoren.
Vekovima su
pljuvali po njemu.
Pljuc. Pljuc. Pljuc.
Slobodan je
i dalje zatvoren.
Slobodan je
zatočenik vremena prošlog.
Slobodan je
zatočenik vremena sadašnjeg.
Slobodan će,
po svemu sudeći,
biti i zatočenik vremena budućeg.
Na kraju će ležati
u sopstvenoj pljuvačci.
Umreće od sosptvene pljuvačke.
I biće napokon SLOBODAN.
