Hotel za bludničenje u gradu bluza
iznad prodavnice
u kojoj se prodaju muzičke ploče.
Koko Taylor i numera Blues Hotel.
Budi me
ustajali miris telesnih sokova i duvana
koji se širi
sa tamnozelenih zavesa od teškog pliša.
Na stolu,
opušak tvoje cigarete
sa tragovima crvenog karmina
i tabakera od tamnozelene šantung svile.
Simbol luksuza i raskalašnosti.
Očnjaci me bole od tvojih ukusa
koje sam besomučno isisavao
u želji da se podmladim.
Ponovo žedan tebe
razgrćem zavese
i vrištim.
Sećanja se useljavaju.
Oblažu moj um kao zelena mahovina.
Mahovina, vlaga i sećanja.
Useljavaju se.
Useljavaš se.
Nisam verovao
da jutarnja svetlost može biti tako nasilna.
Ostavila si me u mraku, pa sam mrak i postao.
Sada me svetlost tera
da te tražim
u (ne)svesno potisnutim sećanjima.
Odjednom mi pred očima
i pod prstima, sećanje
u kom se uvijaš preda mnom,
lomeći svoje telo na mestima
koja očajnički vape
da budu dodirnuta i zgnječena.
Prodavac ploča odlično je znao,
slušajući tvoje uzvike i stenjanja
svakog četvrtka od pet popodne,
koji ritmovi te teraju da poludiš.
Koko Taylor i
I'm a woman...
I can make love to a crocodile.
Sećam se kako bi
gladio svoje brkove
svaki put kada bi prošla
vrckajući u letnjoj zelenoj haljini.
Sećam se kako si, bez ikakvog stida,
jednopotezno skidala tu haljinu
i ostajala naga. Bez i malo sramote naga.
I kako si me stezala blještavo belim butinama
njišući se u ritmu bluza
dok su tvoja hladna stopala
dodirivala moja kolena.
Sećam se da si ljubila
jedan stari ožiljak na mom kolenu
i zapitkivala me o strahotama rata.
Sećam se da sam ćutao
želeći da te poštedim. Rata. Smrti. Sebe.
Onda si govorila o bekstvu,
a ja sam želeo samo da te ljubim
i da se useljavam u tebe
halapljivo, poput neotesanog tinejdžera.
Sećam se jednog vrelog četvrtka
kada si me obnažena
čekala sa Džojsovim Uliksom u ruci.
Svetlost se neobično prelamala
po tvojim bokovima i leđima
osvetljavajući jedino mesta mojih ugriza.
Nisi čula kada sam ušao
jer si glasno izgovarala Džojsove reči:
Rhythm begins, you see. I hear.
A catalectic tetrameter of iambs marching.
Sećam se tvoje divne boje glase.
Sećam se tih reči koje marširaju
mojom glavom. Useljavaju se.
Reči. Sećanja. Osećanja.
Svetlost se useljava.
Nisam verovao da jutarnja svetlost
može biti tako nasilna i brutalna.
Nisam verovao da jutarnja svetlost
može da te vaskrsne samo da bi me ubila.
Sećam se prazne bočice arsenika u tvojoj ruci
i crne sluzi koju si pokušavala da ispljuneš
na svetlozelenu posteljinu od svile.
Sećam se...
Toga dana tražio sam od prodavca ploča
da iznova pušta numeru
Koko Taylor The Blues never die.
Nakon sedmog puštanja
umrla si mi na rukama,
u hotelu za bludničenje
iznad prodavnice
u kojoj se prodaju muzičke ploče,
dok te je muž čekao kod kuće
sa omčom u rukama.
