Draga gospođice Bundevice,
Danas sam
u beskrajnom sivilu železničke stanice,
tražio tvoju narandžastu haljinu od tvida
i crveni kofer, sav izlepljen putničkim markama.
Neki uličari svirali su Oblivion Astora Piazzolle
i ja sam gutao svaku notu u želji da te zaboravim.
Tvoja savršeno oblikovana silueta progonila me je
i uzaludan je bio svaki moj pokušaj
da je besomučno udavim u vinu.
Bandoneon se razlivao po šinama i jecao,
a crvena marama, nošena tango ritmom,
vijorila se u vlažnoj pari lokomotive.
Pitao sam se, šta je konstanta
u beskrajnoj kombinaciji tango koreografije,
u kojoj se i koraci i partneri i melodija
menjaju prema univerzalnom načelu sile haosa?
Varljiva ciklična milonga
i laž da je tango igra za dvoje,
jer okružen sam
svim tvojim mrtvim ljubavnicima.
Okružen sam smrću i tobom,
koja kao hiljadugodišnja vampirica
neumorno vreba svoje žrtve.
Draga gospođice Vampirice,
Danas sam na železničkoj stanici
zbunjeno gledao svoje raskomadano telo
na uzavrelim i beskrajno sivim šinama.
Ti si stajala na peronu
zadovoljno grickajući pečeni kesten.
Iznova si zarivala svoje velike, bele očnjake
i žvakala do iznemoglosti
u težnji da isisaš i zapamtiš
sve ukuse
mog pregaženog dečaštva.
