Jutros me je Seren
pozvao u svoju zlatnu sobu.
Pili smo uobičajenu kafu
sa šećerom i cimetom
iz svetlo-plavih šoljica
koje mi je dozvolio da izaberem.
Serenov fetiš su šolje za kafu.
- Nikada nisam voleo zlat(n)o.
Varavo je, svetlucavo
i asocira na jesen.
U jeseni nalazim beskrajnost sete.
Ne znam. Ne umem da objasnim.
Ima nečeg neobjašnjivog u seti.
Zar ti ne liči na histeriju duha
šuštanje lišća pod nogama?
Ili kiša?
Ta beskrajno siva,
depresivna kišurina
što se sabira i oduzima
i množi u svojoj rasejanosti.
Ja, Seren Kjerkegor,
svečano izjavljujem da mrzim jesen.
Dekorateri, enterijeristi, dizajneri,
okrečite ovu sobu u plavo!
Plavo, to je beskraj nepoznatog!
To je Bog!
Plavo je etičko.
Etičko, kao apsolutno beskrajno
važno je po sebi
i nije mu potrebno gizdanje
da bi se bolje istaklo.
Draga,
u ovoj sobi više ne smemo piti kafu.
Ne smemo govoriti.
Jer, moliti se ne znači čuti govor samog sebe,
već znači ćutati,
produžiti se ćutanjem i čekati,
dok Bog usliši molitvenika.
Jutros sam želela da kažem Serenu
da volim jesen.
Da budi ono najlirskije u meni.
Nisam.
Ostavila sam ga u svom tihom,
misaonom očajanju da čeka.
Neka!
U vazduhu je šarao cimet,
a na rubovima mojih usana
peckao je zadihani beskraj sa plave,
porcelanske šoljice za kafu...
Seren je imao sve,
samo nije imao hrabrosti da kaže Bogu NE.
